Ponosna sam što je Robertson tokom više od tri decenije ne samo opstao, već se razvijao i izrastao u školu kojoj generacije učenika i roditelja ukazuju poverenje. Verujem da je tome, pored mnogih drugih stvari, doprinelo i to što nikada nisam prestala da budem nastavnik. Zahvaljujući tome, iz neposrednog iskustva mogu da pratim šta učenicima prija, šta daje dobre rezultate, a šta jednostavno ne funkcioniše.

Jedan od najvažnijih delova našeg rada jeste to što znanje, materijale i ideje ne posmatramo kao nečije lično vlasništvo. Kada neko od nastavnika osmisli nešto novo što se pokaže uspešnim, ideja se deli sa celim kolektivom. Istovremeno, nastavnici imaju slobodu da isprobavaju nove pristupe i osmišljavaju sopstvene aktivnosti, uz očekivanje da stalno tražimo načine da budemo bolji.

O tome šta je dobro ne odlučujemo unapred. O tome nam govore učenici. Svaka grupa je drugačija i ono što jedne oduševi drugima možda neće biti zanimljivo. Zato nastavnik mora da ume da prilagodi čas, promeni pristup i, kada nešto ne funkcioniše, jednostavno odustane od toga. Sloboda da isprobavamo nove stvari podrazumeva i spremnost da priznamo kada nešto nije uspelo.

I danas mi je posebno važno da Robertson ostane mesto koje se neprestano menja i razvija, ali da pri tome ne izgubi ono zbog čega je nastao – ideju da učenje jezika može da bude živo, zanimljivo i nešto čemu učenici sami žele da se vrate.

U privatnom životu sam majka trojice sinova. Posebno mi je drago što su dvojica od njih danas deo nastavničkog kolektiva Robertson škole i što na svoj način nastavljaju priču koju sam započela pre više od tri decenije.