Kao živahan i fizički spretan radije sam birao igru i sport kao pozornicu svog uspeha. Kasnije kada je bilo pitanje izbora škole i karijere opet sam verovao da je za mene bolje da to bude nešto što je povezano s fizičkom brzinom i umešnošću.

Onda sam otkrio knjige i strast čitanja. Školi Robertson sam prilazio polako i oprezno. Prvo kao ispomoć majci na subotnjim radionicama i letnjim kampovima, gde se moj stav prema školi i učenju polako menjao.

Posle izvesnog vremena provedenog u Londonu, odlučio sam da želim da živim u Beogradu i da radim u Robertson školi. U Srbiji kao i u Engleskoj radio sam u raznim kolektivima, ali nigde nisam sreo tako normalne ljude, voljne da pomognu novim kolegama kao u školi Robertson.

Dve godine su prošle od kako sam postao nastavnik i verujem da moje iskustvo, neobično u kolektivu nastavnika koji su svi bili odlični đaci, daje posebnu vrednost u razumevanju i one dece koja ne dolaze sa osmehom u školu. Znajući koliki sam zaobilazni put prešao da bih do nje stigao, moja misija je da sa svakog časa moji đaci odu s osmehom.